Šta je bulimija?
Bulimija nervosa je prvi put ozvaničena kao poremećaj 1987. godine. Poremećaj je psihosomatskog porekla. U većini slučajeva se javlja kod žena od 15. do 35. godina starosti i to naizgled bezazlenim dijetama. Mnogi stručnjaci tvrde da je bulimija mnogo opasnija od anoreksije, jer je teško uočljiva. Osoba ne mora biti premršava kao u anoreksiji, iako često variraju u telesnoj težini.
U bulimičnim krizama se u kratkom vremenskom roku unese velika količina hrane, koja je obavezno ispraćena osećajem krivice, depresivnim raspoloženjem i strahom od gojaznosti. Zbog osećaja sramote ulaze u začarani krug i drže u tajnosti. Stoga se ne može odmah reagovati na osobu koja ima ovaj problem, pa samim tim poremećaj duže traje. Lečenje je dugotrajno i mukotrpno baš zbog toga što se bulimija teško otkriva pa samim tim i tok lečenja kasnije kreće.
Bulimija je narušavanje vitalnog nagona. Uzimanje hrane je nagonska radnja te stoga spada u vitalne nagone, odnosno nagon za samoodržanjem. Kvantitativni poremećaj ovog nagona može dovesti do njegovog smanjivanja ili potpunog gašenja. Povremeno se javljaju napadi proždrljivosti, a kako bi sprečile dobijanje na težini služe se brojnim trikovima: namerno povraćaju, uzimaju laksative, do iznemoglosti se bave sportom ili fizičkim aktivnostima ili kažnjavaju sebe tako što neko vreme ne jedu. Brojnim eksperimentima je dokazano da draži uzrokuju određene psihološke reakcije zavisnika. Čim je zavisnik izložen nekoj draži, čak i pre konzumacije, u njegovom organizmu dolazi do izvesnih promena. Npr. kod alkoholičara žudnju izaziva i sam prolazak pored kafane. Kod bulimije postoji slična povezanost stimulansa i napada proždrljivosti. Npr. hrana koja goji ili emocionalna konfuzija, loše raspoloženje, dosada ili usamljenost. Ove draži takođe uslovljavaju pripremajuće reakcije u organizmu osobe koja pati od bulimije, kao što su povećanje vrednosti insulina, za pad šećera u krvi. Javlja se uzbuđenje a ponekad i drhtavica. Sve ovo bulimičar prepoznaje kao neodoljivu potrebu za hranom odnosno dobija napad proždrljivosti. |
Kaja terapija se primenjuje u lečenju ovog poremećaja?
Zadatak terapije je da pripremajuće reakcije izgube svoje značenje i vrednost. Novi oblik terapije jeste izlaganje subjekta draži, sa istovremenim sprečavanjem reakcije na draž. To znači sve češće i duže izlaganje pacijenta dražima koje provociraju napade proždrljivosti, s tim što im pritom nije dozvoljeno da jedu. Tokom izlaganja draži, na sto se ispred pacijenta iznosi različita primamljiva hrana, koju on miriše u toku sat vremena. U kraćim vremenskim intervalima pacijentu se dozvoljava da lizne ili okusi sasvim malo hrane sa stola. Terapeut stimuliše pacijenta da proba hranu i nudi ga. Kako vreme odmiče ova potreba se redukuje. S obzirom na to da pacijent realno ne konzumira hranu, potreba bledi. Nakon sat vremena, potreba za hranom se znatno smanjuje, a nakon deset seansi nestaje. Draži gube svoju vrednost.
Uspešnost lečenja zavisi od kombinacije bulimije sa još nekim od psihičkih problema. Zato je jako važno uključiti i psihoterapiju prilikom izlečenja.
Pripremila: Biljana DurkoviĆ |
