Šta je to seriju “Beg iz zatvora” učinilo tako velikim hitom?
Ima po nešto za svakoga, malo akcije, avanture, romanse. To je priča o porodici i o tome koliko je daleko čovek spreman da ide da bi pomogao onima koje voli. Mislim i da je zatvor kao tematika uvek interesantan. Ne verujem da bi iko od gledalaca želeo da doživi sudbinu mog lika, ali mislim da im je uzbudljivo da, s druge strane ekrana, “uživaju u vožnji”.
Da li Vam je pomoglo to što je prvi serijal sniman u pravom zatvoru?
Džolijet je do 2002. godine bio aktivan zatvor. Mislim da je taj autentični ambijent najvažniji detalj prvog serijala. Daje nam integritet koji ni jedan studio ne bi mogao da obezbedi i, pomaže da ni jednog trenutka ne zanemarimo realnost zatvorskog života.
Koliko ste vremena proveli u istraživanju zatvorskog života pre početka snimanja?
Imao sam jako malo vremena. Ali, i da je bilo duže ne bi bilo mnogo drugačije, jer nikada neću znati kako je zaista biti zatvorenik. To je kao razlika između istraživanja saobraćajne nesreće i učestvovanja u njoj. Zatvor Džolijet daje mogućnost da glumci maksimalno uđu u svoje likove. Iskoristili smo to koliko god smo mogli. Beg iz zatvora je planiran po pravim nacrtima za izgradnju zatvora Džolijet.
Da li ste upoznali neke bivše zatvorenike?
Imali smo mnogo bivših zatvorenika na setu, koji su bili statisti. Oni su se vratili na mesto koje im je donelo dosta patnje s željom da postignu nešto pozitivno pomažući nam da napravimo što realniji TV šou.
Da li su bivši zatvorenici imali neke strašne priče za Vas?
Recimo, zatvorenici su često, da bi iznervirali čuvare, iskakali iz svojih ćelija i vraćali se nazad. To je bila neka vrsta plesa iz bunta. Reakcija čuvara na to je bila momentalno zatvaranje ćelija i kažnjavanje svih koji se zateknu napolju. Jedan od čuvara mi je ispričao da je, posle takvih situacija, šetajući po hodnicima, na podu nalazio otkinute prste onih zatvorenika koji nisu bili dovoljno brzi pa su im vrata otkinula prste.
Kako se već čuvena tetovaža stavlja na telo?
Tetovaža je sastavljena iz nekoliko delova i slaže se na telo poput slagalice. Prvo se alkoholom uklanja sve s kože da bi folije s tetovažom mogle lepo da se zalepe. Proces nije bolan, ali je malo neprijatan zbog osećaja da ste vakumirani veći deo vremena. Stavljanje tetovaže traje oko četiri sata, a uklanjanje oko 45 minuta trljanja u toploj vodi.
Navodno je Dejvid Bekam zainteresovan da iskopira Vašu tetovažu. Da li biste mu to savetovali?
Čuo sam za to. Zar to nije ludo? Nikad mi nije palo na pamet da slavni sportisti i javne ličnosti uopšte, gledaju “Beg iz zatvora”. Nekako sam uvek samo od meni najbližih očekivao da prate onom što radim. Mislim da će njegova ideja da ujedini sve svoje tetovaže ispasti dobro, ali mu ne zavidim jer tu ima puno posla i jako je bolno dobiti tetovažu tih dimenzija. |
Da li zatvorenici odobravaju “Beg iz zatvora” i sliku koju ovaj šou daje o njima?
Dopada im se, ukoliko imaju prilike da ga gledaju. Mada je, koliko ja znam, zabranjen za puštanje u većini zatvora. Ne mislim da bi serija ikoga potstakla da uradi ono što je Majkl u seriji uradio, jer to realno nije moguće. Ali, uprave zatvora odlučile su da im uskrate mogućnost dobijanja raznih ideja.
Serija “Beg iz zatvora” je veoma zahtevna u fizičkom smislu. Da li je na snimanju bilo nezgodnih momenata?
Ne, sve na snimanju je maksimalno obezbeđeno i sigurno. Imamo tim vrhunskih kaskadera s kojima razrađujemo akcione scene vrlo temeljno. Ako nešto deluje previše opasno, tu je nekoliko kaskadera moje visine i građe koji uskaču da to odrade. Ali, nemojte misliti da i ja ne odlazim sa seta s modricama i ogrebotinama. Šou je akciono orijentisan i to je neminovnost.
Kako se osećate kad Vam prilaze na ulici?
Osećam se kao prestavnik šou programa koji oni vole. Oni koji prilaze uglavnom imaju pozitivne komentare. U početku mi je bilo čudno, jer nisam bio naviknut na tu vrstu naklonosti, ali sad se trudim da svima izađem u susret koliko je moguće.
Koji je trenutak najponosniji u Vašem dasadašnjem životu?
Profesionalno, najponosniji momenat je trenutak kad sam dobio ulogu u filmu “Human Stain”, pored Nikol Kidman, Entoni Hopkinsa, Ed Harisa i reditelja Roberta Bentona koji je dobio Oskara za film “Kramer protiv Kramera”. Taj trenutak je za mene bio i zastrašujuć jer nisam bio siguran šta radim u okruženju tih glumačkih veličina, ali Robert Benton spada u reditelje koji znaju da Vam uliju samopouzdanje i nauče Vas da prepoznate koliko zaista vredite.
Da li su godine pokušavanja da uspete u svetu glume učinile da postanete bolja osoba i ostanete prizemni sad kad je trenutak slave konačno došao?
To vreme me je svakako naučilo da budem zahvalan na ovome što sad mogu da postignem i na svim mogućnostima koje se za mene otvaraju. U početku sam mislio da bi bilo bolje da mi se ovo dogodilo s 23, umesto s 33 godine. Ali, s 23 godine verovatno ne bih ni dobio ovu ulogu jer ne bih imao iskustvo koje sad imam da izgradim taj lik. Naučio sam se izdržljivosti, strpljenju i zahvalnosti tokom prethodnih desetak godina. Zahvalan sam na iskustvu koje sam stekao i na šansi koja mi se ukazala da pokažem koliko zaista vredim.
Da nije došla uloga u seriji “Beg iz zatvora” da li biste i dalje pokušavali da se probijete u svetu glume?
To je stvarno zastrašujuće pitanje. Svaki glumac razmišlja: “Šta ako se probudim, imam 45 godina i još uvek čekam ulogu koja možda nikada neće doći?”. Mislim da bih i dalje pokušavao, jer gluma nije nešto čemu bih tek tako mogao da okrenem leđa. Možda bih glumio u pozorištu, a preko dana radio kao konobar. Svakako bih, na ovaj ili onaj način, ostao pri glumi.
Šta je najgori posao koji ste ikada radili?
Imao sam kratko iskustvo u prehrambenoj industriji. Radio sam kao perač sudova u restoranu meksičke hrane u Arizoni, tačnije strugao sam ostatke pasulja s tanjira. Tu sam naučio put o poniznosti, ali i o značaju dobrog dezodoransa.
Da li ste još uvek u kontaktu s kolegama s Prinstona?
Tamo sam izgradio najistančanija i najtrajnija prijateljstva. Studije su jedini period u životu kad na taj način možete nekoga da upoznate i da se s njim povežete. Uveren sam da će moja prijateljstva s Prinstona večno trajati. Inače, veliki sam dužnik tom vremenu, jer sam tada spoznao dosta toga što mi pomaže u poslu glumca.
Čime se sada bave vaše kolege sa studija i kako gledaju na Vašu karijeru?
Svi su lekari i advokati, imaju porodice, decu i vode mnogo tradicionalnije živote od mene. I, sve ih zanima kako je bilo snimati sa Sarom Mišel Geler u seriji “Bafi, ubica vampira”.
Šta je najznačajnije što ste dobili pohađajući tako prestižni univerzitet kao što je Prinston?
Posetio sam brojna mesta, video mnogo izuzetno zanimljivih stvari, razvio muzički ukus, upoznao i zavoleo umetnost, i to sad koristim kao inspiraciju u poslu. Čovek može da formira ceo lik samo na osnovu jedne slike ili muzičkog komada.
Rođen si u Engleskoj. Kakav je osećaj vratiti se u zemlju u kojoj si rođen?
Ovo mi nije prvi put da posećujem Englesku. Više puta sam dolazio s porodicom. Moji roditelji su Amerikanci i ovde su živeli samo par godina. Ubrzo nakon mog rođenja porodica se vratila u Ameriku tako da ja i nemam neke uspomene odavde, ali ipak imam dvojno državljanstvo.
Da li ti je otac dao neki savet o Britancima pre nego što si doputovao ovde?
Otac me je upozorio pre nego što sam krenuo u London pre par godina na snimanje neke mini serije. Rekao mi je da vodim računa jer Britanci imaju šarmantan, manipulativan način retorike gde rečenice završavaju pitanjem da bi uvek izlazili kao pobednici iz svakog dijaloga. Nisam ga shvatio previše ozbiljno. Ali, čim sam stigao u London, izašao sam na piće s par kolega odavde. Ponovio sam pred njiima to što mi je otac savetovao, da bi mi koleginica, inače Britanka, rekla: «Mi to ne radimo... zar ne?».
Pripremila: Jadranka Lukić |
