Poznat pod Anglo-saksonskom skraćenicom “ADHD”, poznatoj kao ”Nedostatak Pažnje Disbalans Hiperaktivnosti” je poremećaj u ponašanju dece, koji prema američkim statistikama pogađa i do 4% populacije od 6 – 12 godina, gde dominiraju dečaci u odnosu na devojčice. Uzroci ove bolesti su nepoznati, ali postoji mogućnost da to potpada pod genetske osobine. Činjenica je da deca koja pate od ovog poremećaja ne mogu da kontrolišu impulsivnost i pažnju, izmiču kontroli roditelja, pokazuju konstantnu nervozu koja se smenjuje sa nenormalnim oblicima neumornosti i reakcija na to. Oni su deca, koja kada počne školovanje, završavaju sa etiketom kao “teška deca”, “zemljotresi” koji potresaju ceo razred: to su deca koja nikad ne sede na svojim mestima, stalno smetaju drugarima, ne rade svoj domaći, često menjaju klupu u kojoj sede, menjaju razred i ponekad školu. Njihovi školski rezultati, srazmerno lošoj koncentraciji, su skoro po pravilu niski, kao i odnos sa drugovima. Ni sve ovo nije uvek dovoljno da se dijagnostikuje stanje ADHD. Deca koja stvarno pate od “hiperaktivnosti” pokazuju seriju mnogo ozbiljnijih nedostataka nego što je nemirno ponašanje. Naime, to se ogleda u nesposobnosti da se obrati pažnja na detalje, i da se pojavljuju greške u svakoj aktivnosti koja se obavlja, poteškoća da se prate pravila i instrukcije, nesposobnost da se organizuje bilo koji posao koji im je poveren.

Tako da smatrati ekstremnu živost kao element zaključivanja o ovoj bolesti je greška. Nemirno dete nije i dete koje pati od ovog ”ADHD” sindroma. I naravno dijagnozu o ovom važnom obolenju ne treba da daje roditelj, učitelj ili kućni lekar. Reći sa sigurnošću da dete pati od “hiperaktivnosti” nije jednostavno i iziskuje eksperta koji će izvršiti seriju specifičnih testova putem kojih se utvrđuje ovaj poremećaj, i ustanoviti pogodnu terapiju, ako je potrebna. Terapija koja se sprovodi, samo u vrlo ekstremnim slučajevima dozvoljava upotrebu farmakoloških sredstava, gde je ona simbolično povećana, ali na Anglo-saksonskom tržištu, što u drugim zemljama izaziva sumnju i neodobravanje. Prema mišljenju školskog psihologa, Olge Stojadinović, ova tema je prenaglašena i vrlo često se pogrešno smatra da je svako nemirno i živahno dete hiperaktivno. Ukoliko se dugo nalazi na jednom mestu , pa bilo to škola ili učionica, sasvim je normalno da dete pokazuje znakove dosade i odsustva pažnje. “ Ako o pravoj bolesti uopšte možemo govoriti, onda od nje boluje zaista mali procenat dece”, reči su psihologa.
Milena Matijašević